Baner
Početna Akcije
Akcije PDF Štampa El. pošta


KRATAK ISTORIJAT I SUŠTINA AKCIONARSTVA

Razvoj akcionarstva počeo je veoma spontano, razvojem tržišta, tako da su prve emisije „akcija“ nastale polovinom XVI veka. Do tada su skupe trgovačke ekspedicije bile rezervisane samo za one imućne. Oni koji nisu imali dovoljno novca, umesto uzimanja kredita, emitovali su potvrde (preteče akcija) i tako prikupljali sredstva za sprovođenje skupih putovanja. Tako su kupci „potvrda“, preteče današnjih akcionara, postali i vlasnici robe koja treba da bude predmet trgovanja. Vlasnicima „akcija“ je ostalo da se nadaju očekujući dobar poslovni rezultat i tako ostvaren lični dobitak.

Smatra se da je prva firma koja je na ovaj način finsirala svoja putovanja, firma londonskog trgovaca Sebastijana Kaboa „Muscovy Company“ davne 1553 godine. Zbog rizičnosti poduhvata, Kabo je, umesto kreditnog zaduženja, odlučio da emituje akcije  pojedinačne vrednosti od 25 funti i na taj način sakupi 6000 funti koje su bile potrebne za realizaciju ekspedicije kojom je želeo da pronađe severni morski put za Kinu. Sreća za akcionare, koji su na samom početku bili osuđeni na gubitak jer ne postoji severni morski put za Kinu, jeste što je Kebo nekako došao u kontakt sa Rusima i umesto trgovačkog sporazuma sa Kinom, potpisao sa ruskim carom Ivanom Groznim.

Druga trgovačka firma, mnogo veća i poznatija, koja je na ovaj način finansirala svoje pomorske ekspedicije bila je „The East Indian Company“. Ona je za 17 godina poslovanja emitovala akcije u vrednosti od 1.6 miliona funti. Prekookeanska trgovina se toliko razvila da su vlasnici akcija ostvarivali profit i do 40% godišnje. Karakteristično za obe firme je to što su vlasnici njihovih akcija bili u mogućnosti da ih prodaju mnogo pre povratka ekspedicije.
Do širenja akcionarstva dolazi u drugoj polovini XVIII veka, posredstvom industrujske revolucije, kada su posredstvom akcija prikupljen neophodna sredstva za osnivanje prvih preduzeća u industriji, što je bila inicijalna kapisla i za druge grane – saobraćaj, rudarstvo, finansije.

Jedan od osnovnih razloga začetka akcionarstva, odnosno emitovanja akcija, jeste prikupljanje manjih suma kapitala koje su se nalazile u više ruku, kako bi se ta sredstva koncentrisala radi finansiranja skupih projekata. Drugi razlog je što se akcijama premošćava vremenski period od ulaganja do profitiranja, odnosno, mogućnost dalje prodaje akcija. Glavna karakteristika akcija je u tome što kupovinom kupujem i udeo u vlasništvu firme sa svim rizicima i benefitima ali bez naše direktne odgovornosti. Takođe akcionari nikako ne mogu izgubiti više od onoga što su uložili, za razliku od duga gde je dužnik odgovoran celom svojom imovinom.
Danas je ovaj vid organizovanja i prikupljnja sredstava široko rasprostranjen, a akcionarska društva se dele na dve vrste, zatvorena ili privatne korporacije i otvorena ili javne korporacije. Zatvorena akcionarska društva se neretko sastoje od manjeg broja akcionara i postoje ograničenja u prometu akcija, a akcijama se ne trguje na berzi. Na drugoj strani se nalaze otvorena akcionarska društva gde ne postoji ograničenje u prometu i njihovim akcijama se slobodno trguje na berzanskom i vanberzanskom tržištu.

Jedan od razloga dominacije akcionarstva je i to što životni vek organizacije nije povezan sa životnim vekom vlasnika, što je slućaj kod nekih drugih oblika vlasničkih preduzeća. Takođe i lakši pristup finasnijskom tržištu i veće mogućnosti sakupljanja kapitala su odgovorne za njegovo održavanje i rast.

vrh

 

KARAKTERISTIKE AKCIJA

 

Akcije predstavljaju vlasničku hartiju od vrednosti, pošto predstavljaju udeo akcionara u vlasništvu akcionarskog društva. Naime, kao što je poznato, ukupan kapital preduzeća, podeljen je na određeni broj akcija i svaki vlasnik koji ih poseduje, vlasnik je srazmernog dela datog preduzeća. Nekada su se akcije i fizički štampale, međutim danas je to veoma redak slučaj. Najveći broj akcija sada se nalazi u elektronskom obliku, a vlasnik poseduje jednostavnu potvrdu na kojoj se nalaze podaci o datoj akciji kao i o samom akcionaru. Proces dematerijalizacije akcija zahvatio je gotovo sva tržišta kapitala, što u mnogome smanjuje troškove emisije, ali i samog rada sa akcijama.

Jedna od najznačajnijih karakteristika akcija, koja je donela veliku prednost korporativnog vlasničkog oblika u odnosu na druge, jeste ograničena odgovornost vlasnika. Naime, vlasnik udela u akcionarskom društvu u slučaju gubitka ili poslovnog neuspeha kompanije, ne može izgubiti više od onoga što je uložio u kupovinu datih akcija. Pored ove veoma značajne karakteristike, akcije svojim imaocima donose još veliki broj prava, što ih bitno razlikuje od drugih finansijskih instrumenata.

Sama suština posedovanja akcije leži u činjenici da je njen vlasnik ujedno i vlasnik srazmernog dela preduzeća čije akcije poseduje. Ova činjenica mu daje pravo kontrole koje se sastoji u pravu glasa na skupštini akcionara, odnosno vlasniku akcija omogućuje da učestvuje u izboru menadžera koji ulaze u rukovodeće organe akcionarskog društva. Samim tim, akcionar posredno rukovodi preduzećem i tako utiče na buduće poslovanje kompanije, što može doneti rast cena akcija, ali i veću dobit. Deo dobiti koja nastane u preduzeću deli se među akcionarima, a srazmerno njegovom udelu. Ovo pravo na deo dobiti akcionarskog društva nije ništa drugo do pravo na dividendu. Ipak, ovo pravo se ne mora uvek ostvariti, jer ponekad preduzeće može odlučiti da ne isplati dividendu, već da taj iznos dobitka reinvestira u preduzeće, u želji da u budućem periodu ostvari još veću dobit.

Akcionarska društva svoj kapital mogu uvećavati i putem emisije novih akcija. U tom slučaju postojećim akcionarima se nudi da ostvare svoje pravo preče kupovine novoemitovanih akcija. Kako bi sačuvali svoj vlasnički udeo, potrebno je da dokupe srazmeran udeo u novoj emisiji akcija, pa im se omogućava da taj proces urade pre ostalih zainteresovanih lica, i često po nižoj ceni. Da bi akcionar zadržao isti vlasnički udeo kao i pre emisije, on mora da dokupi onoliki broj akcija koliko iznosi njegov udeo u postojećoj vlasničkoj strukturi, pa tako, ukoliko je on do sada imao 1% vlasništva, prilikom emisije novih 10.000 akcija, da bi sačuvao isti udeo, akcionar mora da dokupi 100 akcija (1% od 10.000). Akcionar može i da ne iskoristi ovo pravo, ali će se tada njegov vlasnički udeo smanjiti.
Prilikom stečaja ili likvidacije preduzeća, vlasnik akcija ostvaruje pravo na srazmeran deo stečajne ili likvidacione mase. Međutim, pre vlasnika običnih akcija, na ovu masu pravo ostvaruju vlasnici obveznica i preferencijalnih akcija, pa se tako može desiti da vlasnik običnih akcija ne ostvari ovo pravo, ali bi on trebalo unapred da bude svestan ovog rizika. Takođe, akcionar ima pravo uvida u osnovne poslovne rezultate akcionarskog društva, ali ovo pravo ipak nije neograničeno, kako bi se preduzeće sačuvalo konkurentsku pozicija preduzeća, koja može biti ugoržena objavljivanjem svih svojih poslovnih rezultata.

Karakteristika koja je akcijama dala, možda, primat na finansijskim tržištima jeste pravo na njihov transfer, odnosno slobodnu prodaju. Akcionari, najčešće, svoje akcije mogu prodavati bez ikakvih ograničenja, bilo kad i bilo kome. Ovo pravo čini akcije vrlo likvidnim finansijskim ulaganjem, omogućavajući brz ulazak i brz izlaza iz određenih vlasničkih pozicija. Postoje, međutim, i zatvorena akcionarska društva, kod kojih ovo pravo može biti malo složeniije, pošto je za prodaju svojih akcija potrebno dobiti odbrenje menadžera ili pak skupštine akcionara.

vrh

AKCIJSKI KAPITAL

Za bolje sagledavanje suštine akcionarstva, potrebno je pojasniti osnovne elemetne koji čine akcijski kapital preduzeća. Ono što se u anglosaksonskoj praksi naziva equity, kod nas zove akcijski kapital i čini ga nominalna vrednost akcija, kapitalni višak, odnosno emisiona premija ili ažio i neraspoređena dobit, odnosno akumulacija.

Kada se vrši emisija akcija, obavezno se navodi i nominalna vrednost akcije, što predstavlja vrednost po kojoj se emitovane akcije knjiže u računovodstvu akcionarskog društva. Međutim, treba razlikovati nominalnu od knjigovodstvene vrednost akcija. Ona nije ista, s obzirom na to da je knjigovodstvena vrednost računska kategorija i menja se tokom vremena. O računovodstvenoj vrednosti biće reči nešto kasnije, pa je potrebno dalje pojasniti prvi element akcijskog kapitala – nominalnu vrednost akcijskog kapitala. On predstavlja proizvod nominalne cene pojedinačne akcije i ukupan broj emitovanih akcija. Ukoliko je, na primer, preduzeće emitovalo 100.000 akcija, nominalne cene 100 dinara, ukupna nominalna vrednost akcijskog kapitala iznosi 10.000.000 dinara. Postoje pak slučajevi kada se akcije emituju bez nominalne vrednosti, kako bi sprečile vlasnike da se isuviše vežu za tu vredsnot i kako bi dobile mogućnost da prikupe veće iznose kapitala, pošto se akcije najčešće prodaju po višoj ceni od nominalne. U tom slučaju, cena po kojoj su akcije prodate uzima se kao nominalna i po njoj se evidentiraju u računovodstvu preduzeća.

U praksi se veoma retko akcije prodaju po nominalnoj vrednosti. To će se raditi u ranim fazama razvoja akcionarskog društva, kada je neophodno skupiti što više i što brže kapitala. Međutim, kako se preduzeće razvija i ostvaruje određene pozitivne rezultate, ono će nastojati da svoje akcije proda po ceni koja je iznad nominalne cene. Razlika koja tom prilikom nastane, tj. razlika između nominalne i prodajne cene akcija predstavlja drugi element akcijskog kapitala, koji se naziva kapitalni višak odnosno emisiona premija ili ažio. Ažio ne može biti negativna veličina, pošto preduzeće neće nikad dozvoliti prodaju akcija ispod nominalne vrednosti.

Konačno, treći element akcijskog kapitala predstavlja zadržani profit odnosno neraspoređenu dobit. Ovaj element je internog karaktera, odnosno nastaje zaslugama preduzeća, dok su prethodna dva eksternog tipa i akcionarsko društvo teško može na njih direktno uticati. Neraspoređena dobit nastaje kao rezultat uspešnog poslovanja preduzeća i reč je o delu ukupne dobiti korporacije koju ona ne isplaćuje vlasnicima akcija u obliku dividendi. S obzirom na to da je zadržana dobit internog karktera, bez spoljneg angažovanja, to omugaćava njihovo korišćenje uz relativno niske troškove. Zadržavanje dobiti podrazumeva smanjivanje sredstava za isplatu dividendi u sadašnjosti, ali stvara mogućnosti da dođe do povećanja njihovih isplata u budućnosti, pošto će preduzeće doći do finansijskih sredstava za ekspanziju svog poslovanja pod relativno povoljnim uslovima. Takođe, zbog korišćenja zadržane dobiti u finansiranju preduzeća vlasnici akcija možda propuštaju pravo na dividendu, ali ne gube kontrolna prava koja bi bila ugrožena u slučaju emitovanja novih akcija radi sakupljanja kapitala.

vrh

VRSTE I KLASE AKCIJA

Postoji više vrsta akcija, pri čemu je najpoznatija ona podela na obične i prioritetne. Ne postoji jedinstvena i univerzalno prihvaćena definicija običnih akcija. Jedan od pristupa njihovom objašnjavanju ih definiše kao elemenat akcijskog kapitala koji odražava vlasničku poziciju u preduzeću. Sa druge strane se obične akcije tako nazivaju pošto vlasnici nemaju posebnih preferencija u pogledu na dividendu ili bankrotstvo. Emisija običnih akcija za preduzeće predstavlja jedan od mogućih načina za sticanje dugoročnih izvora sredstava, to jest kapitala. Pri tome, preduzeće se odlučuje na prodaju jednog dela svog vlasništva, dok novi vlasnici akcija stiču određeni procenat vlasništva nad njim. Na taj način akcije predstavljaju prava vlasnika na deo imovine preduzeća. Isplata dividende vlasnicima običnih akcija se vrši posle izmirenja obaveza prema vlasnicima obveznica i prioritetnih akcija. Slično je i u slučaju bankrotstva ili likvidacije preduzeća.

Drugu veliku grupu akcija predstavljaju prioritetne, povlašćene ili preferencijalne akcije. One takođe odražavaju deo vlasništva nad vlasničkim oblikom preduzeća s tom razlikom što njihovi vlasnici obično ne uživaju pravo glasa. Zauzvrat se vlasnicima garantuje fiksna dividenda i povlašćen tretman u pogledu njene isplate. U poređenju sa običnim akcijama, to konkretnije znači da nijedan dinar dividende ne sme biti isplaćen vlasnicima običnih akcija, dok se ne isplati dividenda vlasnicima preferencijalni akcija. Upravo, usled navedene prednosti prioritetne akcije su i dobile ime. Međutim postoji još jedna specifičnost ovih akcija. Reč je o prioritetu u pogledu izvršenja obaveza u slučaju bankrotstva ili likvidacije akcionarskog društva. Tada su prava njihovih vlasnika „starija“ u odnosu na vlasnike običnih akcija. Usled svega toga one nude veću sigurnost, odnosno manji rizik svojim vlasnicima u odnosu na vlasnike običnih akcija. Preferencijalne akcije mogu biti i zamenljive ili konvertibilne, gde svojim vlasnicima daju mogućnost da pod fiksnim i relativno povoljnim uslovima budu konvertovane u obične akcije. U pogledu plaćanja dividende moguće je razlikovati dve vrste prioritetnih akcija, a to su kumulativne i nekumulativne. Razlika se ogleda u tome da li se sve neisplaćene dividende iz ranijih godina kumuliraju ili ne. Pri tome one uvek moraju biti isplaćene pre nego što se isplate dividende vlasnicima običnih akcija.
Po važećem Zakonu o hartijama od vrednosti predviđaju se vrste akcija prema redosledu emitovanja i to, osnivačke i akcije sledećih emisija. Prema pravu glasa razlikuju se akcije bez i sa pravom glasa. Postoje i garantovane akcije, čija je specifičnost da su garantovane od strane akcionarskog društva ili neke od finansijskih institucija.

Pored dve osnovne vrste akcija, moguće je u okviru svakog instrumenta razlikovati veći broj varijanti. Tako je u okviru običnih akcija moguće razlikovati više klasa akcija (A,B, itd.) koje svojim vlasnicima daju različita prava glasa, samim tim i kontrole, ali i različite prihode i rizike. Kreiranje više klasa akcija predstavlja jedan od načina kako akcionarska društva mogu akcije da koriste kao instrumente kontrole vlasničke strukture. Ne postoje univerzalana pravila u pogledu definisanja više klasa akcija, već se one kreiraju od slučaja do slučaja. Pojam klasa akcija može kod laika stvoriti određene zabune. Da bi to sprečili neophodno je istaći kako ovaj mehanizam ne podrazumeva emitovanje različitih vrsta akcija. Istovremeno postojanje preferencijalnih i običnih akcija ne podrazumeva da automatski postojii mehanizam više klasa akcija. Klase akcija se odnose na egzistenciju više različitih grupa u okviru iste vrste, najčešće običnih akcija. One se međusobno mogu razlikovati u pogledu učešća u vlasništvu, prava glasa i slično. Međutim, sve one imaju  iste zajedničke karakteristike vezane za njihovu vrstu.

vrh

VREDNOST AKCIJA

Analiza vrednosti akcija predstavlja jedan od najosteljivijih aspekata vezanih za izučavanje akcija. Odmah treba istaći da kod običnih akcija mogu postojati tri vrste vrednsoti, a to su nominalna, knjigovodstvena i tržišna. Nominalna vrednost akcija se odnosi na vrednost po kojoj akcionarsko društvo odluči da emituje svoje akcije i ona se uglavno određuje odlukama upravnog odbora. Nominalna vrednost jedne akcije pomnožena brojem emitovanih akcija daje prvi element akcijskog kapitala – njegovu nominalnu vrednost. Međutim, ona ima relativno mali praktičan značaj.

Za razliku od obveznica i preferencijalnih akcija kod kojih je nominalna vrednost jednaka njihovoj knjigovodstvenoj vrednosti, kod običnih akcija to nije slučaj. Otuda je i druga vrednost koja po pravilu sa izuzetkom momenta emisije, različita od nominalne vrednosti, knjigovodstvena vrednost običnih akcija. Ona je računska kategorija i menja se tokom vremena u zavisnosti od promena osnovnih bilansnih kategorija. Dobija se prostim deljenjem ukupne knjigovodstvene vrednosti akcijskog kapitala i broja emitovanih akcija. Trgovanje svakom akcijom na Beogradskoj berzi započinje od njene knjigovodstvene odnosno obračunske vrednosti koja se dobija iz finansijskih bilansa kompanije. Ona može, ali i ne mora da ima velike veze sa tržišnom vrednošću što se u svakom slučaju verifikuje odnosom ponude i tražnje kada otpočne trgovanje.

Treća i ujedno najvažnija vrsta vrednosti akcija je njihova tržišna vrednost ili cena. Tržišna cena je ona cena koja se formira na sekundarnim tržištima akcija kroz odnose ponude i tražnje. Tržišna cena je cena po kojoj se obavljaju kupoprodajne transakcije između kupaca i prodavaca akcija. Ona je podložna čestim fluktuacijama i menja se ne samo iz dana u dan, već često i iz časa u čas. Na visoko efikasnim finansijskim tržištima cena akcija reaguju na sve promene iz poslovnog okruženja, promene u poslovnoj politici i slično. Neki od najvažnijih faktora koji mogu uticati na kretanje cena akcija su: poslovni rezultati preduzeća, kretanje tražnje, kretanje u grani delatnosti i ukupnoj privredi, opšti ekonomski faktori, politički događaji i čitav niz drugih.

Jedno od osnovnih pitanja vezanih za analizu vrednosti akcija je kako odrediti njihovu fundamentalnu ili pravu vrednost. Ta prava, odnosno realna vrednost je izuzetno bitna za investitore u akcije, finansijske analitičare, portfolio menadžere, finansijske menadžere u preduzećima i sve druge zainteresovane subjekte, pošto na bazinjenog poznavanja mogu zasnivati  donošenje svojih investicionih odluka. Tako, na primer, investitor koji zna da je realna vrednost akcije niža od njene tekuće tržišne cene doneće odluku da ih kupi. U suprotnom, ukoliko je cena veća od realne najverovatnije će doneti odluku da ih proda.

Odnos knjigovodstvene i tržišne vrednosti meri se pokazateljem odnosno raciom koji se naziva odnos tržišne i knjigovodstvene vrednosti (P/B racio). On pokazuje koliko je tržišna vrednost akcije kompanije veća od njene knjigovodstvene vrednosti iskazane u bilansu stanja. Ukoliko je odnos tržišne i knjigovodstvene vrednosti manji od jedan to pokazuje jednu od sledeće dve stvari: ili investitori veruju da je vrednost imovine precenjena ili kompanija ima lošu sposobnost ostvarivanja profita. U prvom slučaju investicija je više nego rizična jer se može uskoro očekivati korekcija tržišne vrednosti na dole usled manje vredne aktive dok loša profitabilnost, u drugom slučaju, može biti poboljšana jedino novim menadžmentom ili reorganizacijom poslovanja i time dovesti do rasta tržišne vrednosti. S druge strane kompanija sa visokim P/B raciom bi trebala da ostvaruje veoma visok prinos na sopstvenu aktivu. Ukoliko se eventualno kasnije objave dobri rezultati poslovanja ove kompanije, veoma je verovatno da su oni već ukalkulisani u tržišnu vrednost ove akcije.

vrh